Tajna vještina

Janko i Marko Brnović kažu da za njih jezero, izrada čunova i plovidba neki od najvećih užitaka. Kad pričaju o tome u očima im zaiskri radost, a glas zvonko odjekuje avlijom. Uživanje ih je slušati i gledati kako sa puno ljubavi pričaju o tome što rade i prenose porodičnu tradiciju sa koljena na koljeno. Pet generacija ove porodice gradi čunove-Brnovići su čuvari dijela crnogorske tradicije i za to im treba odati priznanje.

U jednoj od zabjelskih uličica nalazi se kuća i radionica Brnovića, posljednje porodice koja čuva tradiciju izrade čunova i drvenih čamaca. Ulazimo u dvorište u kojem se nalazi nekoliko čamaca raznih dimenzija i oblika. Neki su skoro gotovi, neki tek započeti... Svuda okolo su daske koje će uskoro vješte ruke majstora ugraditi u neko od ovih plovila. Tupi udarci teslice o drvo prestali su kada su nas vrijedni otac i sin ugledali. Janko i njegov sin Marko ustali su da nas dočekaju, izvinjavajući se što ih zatičemo prašnjave od rabote. - Žurimo da stignemo na vrijeme da završimo brodove koje radimo za Nacionalne parkove. Pogodili smo
posao, a ne želimo da kasnimo, kaže Janko i nudi nas da sjednemo. Sjedamo na stare škanjeve i započinjemo razgovor sa Jankom, nekadašnjim građevincem, šefom gradilišta u firmi “Prvoborac”. Stari Brnović kaže da mu je, prenoseći zanat, pokojni otac Blažo ostavio i amanet da se pridržava roka koji daje kupcima.

- Vidim da ti fino ide i da si kadar da napraviš dobar čun. Ako misliš da radiš ovaj posao moraš da se držiš date riječi. Bolje je da ti kažu da si dobar čovjek, a
loš majstor, nego obrnuto, prisjeća se Janko riječi svog oca i dodaje da će one dok je živ odzvanjati u ušima. Kaže da se cijelog života toga pridržava i da je očev
savjet i amanet prenio i na sina.

- Kad ljudi zapucaju s kraja na kraj jezera da bi dogovorili posao moraš se držati date riječi i roka koji si im dao. Nekad dok još nije bilo telefona znali su da nam dođu s druge bande jezera ljudi iz Krajine, Murića ili Ckla da kupe čun. Ako kupcu obećaš da će čun biti gotov za tri nedjelje, onda to obećanje moraš i da ispuniš da se ljudi ne motaju ako posao nije završen. Danas imamo telefone i sve je lakše i brže, ali data riječ se mora poštovati bez obzira na sve kako tada tako i danas, gromkim glasom zbori Janko, a Marko klimanjem glave potvrđuje očeve riječi.

TEŠKA JE OVO RABOTA
Gradnja čuna nije nimalo lak ni jednostavan posao. Šablona za izradu nema, nego se čamac radi na osjećaj, uz pomoć oštrog oka majstora i uz bogato iskustvo.
- Dovoljno je da se jedna daska pogrešno ugradi i rabota neće valjati. Čun mora biti simetričan da bi na vodi bio stabilan. Voda je u stvari vaga koja ga niveliše. Da bi bio stabilan daske moraju da budu iste krutosti i težine. Daska je živa stvar, morate je osjetiti i znati kako s njom, u koju se stranu savija, da li je sklona da “bježi” itd. Ako pogrešno procijenite drvo, čamac neće valjati, priča nam Janko i dodaje da se za spajanje dasaka koriste ekseri, koji se zakivaju sa dvije strane. Šarafi
nemaju efekta u izradi čunova, jer bi se od vibracija lako odvili i ispali. Nekada je Marko pomagao ocu, a danas je došlo vrijeme da Janko pomaže njemu.
- Dovoljno mi je da otac stoji pored mene dok radim. To mi daje samopouzdanje. Kad je stari uz mene, znam da neće biti nikakve greške, kaže Marko.

ODLOŽENO PLAĆANJE
Dešavalo se, pričaju nam Brnovići, da po dogovoru naprave čamac i kad zovnu mušteriju da ga preuzme ovaj kaže da je - odustao. No, srećom zbog velike potražnje za čunovima uvijek je bilo nekog ko će čun preuzeti. Bivalo je i onih koji sporo plaćaju, ali im niko nije ostao dužan. Decenije bavljenja ovim poslom obilovale su raznim situacijama, među kojima je bilo i nekih vrlo komičnih. Jednu od takvih priča staru skoro tri decenije pripovijeda nam Janko dok ispijamo dobru domaću lozu. - U taj vakat još sam bio mlad kad me zvao neki čovjek iz Spuža i tražio da mu napravim čun. Osjetim ja da on ne čuje baš dobro, ali se nadglasavamo i nekako dogovorismo da će čun da mi plati kada proda tele. Ja prionem na posao i ubrzo čun bi gotov. Ovaj čovjek dođe sa traktorom, utovari čun na prikolicu i krenu da se pozdravi sa mnom. Upitam ga kad će mi dati pare, a on kaže da će krava da se oteli za nekih 20 dana. Teletu, veli on, treba jedno dva mjeseca da poraste i onda će da ga proda i da mi donese novac. To mi je bilo jako smiješno, iako je čovjek bio potpuno ozbiljan. Ja sam mu čestitao čun i pozdravili smo se. Nakon tri mjeseca evo ga on s parama da održi datu riječ, prisjeća se Janko ove situacije

BORBA S BIROKRATIJOM
Čunovi su prepoznatljivost Skadarskog jezera i kao takvi su tretirani kao nematerijalno kulturno dobro Crne Gore, jer u ovom obliku postoje samo kod nas. Neki istorijski podaci govore da je čun prisutan u ovim krajevima još od rimskog doba. Jedan francuski putopisac pisao je da su Crnogorci u svojim lako pokretljivim i brzim čunovima nanosili velike gubitke teško pokretnim turskim lađama na jezeru. Čunovi su vjekovima odolijevali ćudljivoj prirodi jezera i žitelja naselja na njegovim obalama. U jesenjim i zimskim danima jedino prevozno sredstvo kojim se mještani pojedinih sela mogu dovesti do obale od koje su zbog visokog vodostaja jezera odsječeni. Danas Brnovići vode bitku za čunove, budući da su posljednji koji se bave njihvom izradom. No, kažu da im smetaju birokratske i proceduralne zavrzlame. Paradoksalno je, kažu oni, da registracija čuna košta više nego registracija automobila. Tehnički pregled za čun košta 300, 400 eura što je, kako kažu,zaista puno jer je malo manje od cijene izrade plovila.

- Tražili su mi tehnički crtež, za čunove koje pravimo a ja im kažem da nemam već da mi je crtež u glavi, a da ga mjerim okom, priča Janko i dodaje da su mu
tražili i da stavlja vazdušne jastuke na čunove. - Jednostavnom matematikom sam im objasnio da brod može da podnese teret od 7,5 tona do momenta potonuća, pa da mu vazdušni jastuci nijesu potrebni. Ista stvar je bila i za kobilicu koja je na ovim čamcima suvišna. Svaki brod koji smo mi radili može u mjestu da se okrene. Ovi drugi moraju da manevrišu jer im smeta kobilica koja pravi potisak u vodi i stvara vrtloge, kaže stariji Brnović.

NA JEZERU I VIKINŠKE GALIJE
Jezero je sve manje mjesto za ribolov, a sve više turistička atrakcija. Za prevoznike koji organizuju ture po jezeru Brnovići su pravili razna plovila. Ima i onih sa ukrasima pa podsjećaju na vikinške lađe, galije, gondole…
- Prije izrade nove vrste čuna sa neobičnim aplikacijama i dodacima po želji kupca, čitavu ideju do posljednjeg eksera prvo razradimo u glavi, pa onda krećemo u posao, kažu Brnovići.
Čamci koje su Marko i Janko radili danas plove rijekama i jezerima širom Crne Gore, ali i okolnih zemalja. Čak i na Bledu, Bilećkom i Čapljinskom jezeru možete naići na čamce koji su izašli iz radionice ove vrijedne familije.

Zbog specifične izrade i jedinstvene konstrukcije stari drveni čunovi najbolje odolijevaju prilikama na jezeru. Iskusni mještani naselja koja gravitiraju ka jezeru znaju da jaki vjetrovi i talasi mogu lako da okrenu brodove, dok manji čunovi uspijevaju da im odole. Na jezeru je dosta metalnih čamaca, ali oni nijesu dobri iz više razloga. Jedan od njih je i to što ne podnose najbolje talase. Naime, popularni motori “pente” na metalnim brodovima koji imaju širi zadnji dio i vraćaju vodu ne mogu tako dobro da rade i pokreću čamac kao što mogu na drvenim čunovima. Brnovići kažu da čunovi, iako su duboki svega pola metra, bez problema podnose talase visine jednog metra.

OD MUNIKE JE NAJBOLJA GRAĐA
Vijek čuna je u prosjeku deset godina. Čun treba čuvati zimi u zavjetrini, da mu vjetar ne šteti. Ljeti mu je najbolje u vodi, jer ako ga upeče Ilinsko sunce to mu šteti. Drvo treba čuvati, premazivati da bi duže trajalo. Brnovići izrađuju čun za dva do tri dana. Nekad se koristila daska od drveta kestena ili murve, jer u stari vakat teško je bilo nabavljati drvo sa sjevera gdje ima borovine.
- Danas se za izradu koristi daska od munike, posebne vrste borovine koja raste na planinama Štitovu, Bratkovu, Lebršniku, Maganiku i Ponikvici. To je
vrsta između crnog i bijelog bora. Smola je kod ovog drveta ravnomjerno raspoređena što nama olakšava rad. Građu je najbolje brati u zimskom periodu, kad
priroda miruje. Ako se drvo bere tokom ljeta lakše ga napadaju paraziti i brže trune, kaže Janko i dodaje da se sjeća kad je bio sasvim mali da su njegovom
ocu Blažu građu donosili iz Kovačkih dolova u Bjelopavlićima i iz Župe nikšićke.
Danas je i građu teško nabaviti, ali imaju dobru saradnju sa Borom Kovačevićem koji im tu sirovinu redovno dostavlja.
- Metalni i plastični brodovi po jezeru ne mogu da izdrže 40% udara vjetra i talasa koje može da izdrži drveni čun. To je uslovljeno i građom, ali i oblikom čuna
koji je aerodinamičan, zašiljenog pramca stvoren da siječe talase, kaže Janko.

BEZ TESLICE NEMA NI ČUNOVA
Teslica je glavna alatka za gradnju čunova i uprkos napretku tehnologije dosad nije napravljena električna. Iako obojica važe za dobre majstore kažu da ne mogu nikad dostići vještinu koju je imao njihov predak Blažo koji je bio umjetnik za čunove. Sve što je imao od alata bile su teslica, ručna blanja i ručna šega. Nikad u ruke nije uzeo električnu spravu ili motornu šegu.
- Stizali su nam na popravku neki čunovi koje je on radio. Jedan Vukčević živ nije htio da proda čun samo zato jer mu ga je radio moj otac - priča Janko i dodaje
da bi mještani Vranjine i sad na 100 metara mogli da poznaju njihove čunove jer se drugačije ponašaju na vodi. Nije bitno je li čun izglačan ili nije. Bitno je da ima dobru liniju, da je stabilan i da je “povozit”, kako se kaže za čamac koji se lako vozi. Janko kaže da bi njihov čun nekom laiku bio identičan bilo kojem drugom. No, kada bi im stavili pentu on bi ga pretekao kao od šale. Vještina pravljenja barki je porodična tajna koja se prenosi s generacije na generaciju.
- Samo nekoliko caka da prenesemo, izradom čunova bi mogao da se bavi svako. Ali u tome je tajna našeg uspjeha i dugotrajnost tradicije. Mnogi su pokušavali da rade čunove, ali nijesu uspijevali. Znali su da daju nižu cijenu i primame neke naše mušterije, ali svi bi se vraćali kod nas kad bi dobijali čunove koji nijesu dobro urađeni, priča nam Marko. Na Markovu priču nadovezuje se njegov otac.
- Ja pitam dasku đe ću da je postavim. Ako pada ne neku stranu ne možeš da je postaviš, a da se cijeli čun ne izvrne. Nema toga majstora koji bi takav čun mogao da popravi. Đe pođe takva daska poći će i cijeli čun, kaže Janko i dodaje da metar samo koristi da izmjeri dužinu, širinu i dubinu čuna.

NAJVIŠE POSLA JE BILO DEVEDESETIH
Devedesete godine prošlog vijeka većina ljudi pamti po velikoj nemaštini. No, Brnovići su u to vrijeme imali pune ruke posla. Dešavalo se i da 30 ljudi čeka prevozno sredstvo. Najviše su se tada tražili veliki čunovi koji su mogli da prenesu četiri do pet tona tereta, ponajviše bačvi sa naftom. Najveći čun koji smo uradili u našoj radionici bio je dug 10 metara, a širok 2,5 metra. To je bilo vrijeme šverca preko Skadarskog jezera, pa su čamci bili deficitarni. Mnogo smo čunova napravili tih godina, prisjeća se Janko i dodaje da je tri godine radio bukvalno dan-noć da bi ispoštovao narudžbe. Cijena tih velikih čunova je bila oko dvije i po hiljade maraka, a mnoge je uradio na veresiju. Dešavalo se da mu 10 do 15 hiljada maraka brodova bude na veresiju, a u to vrijeme to su bile velike pare. - Tada su mi dolazili najviše ljudi iz Zete i Malesije. Potražnja za plovilima je bila ogromna. Ljudi su čekali da im napravim brodove da bi mogli da rade – ispričao nam je Janko.

MARKO NASTAVLJA PORODIČNU TRADICIJU
- Kući sam, radim to što volim i što mi se sviđa. Tu sam uz oca, dajem ideje za neke nove modele plovila, da stvaramo neke inovativne modele. Sviđa mi se
ovaj posao. To je tradicija i ne bih volio da stane ili ne daj Bože izumre”, kaže Marko koji je ovaj posao zavolio uz pokojnog đeda.
- Iako me tata nagovarao da završim fakultet, ja sam izabrao da nastavim porodični zanat. Da je lako – nije, ali ja volim ovo da radim. Ima tu dosta rabote, nije lako prebacati i okretati čunove. Samo dno čuna ima pola kubika daske što je skoro pola tone. Ali ta sreća koja me obuzme kada je čun gotov ne može da se uporedi sa nekim običnim poslovima, kaže Marko i dodaje da voli jezero, plovidbu i da mu to pričinjava radost koja se ne može parama platiti.
- Mislim da će čunova biti dok je jezera. Vrijeme je pokazalo da od čunova za plovidbu jezerom nije napravljeno ništa bolje, kaže Marko i obećava da će nastojati da porodičnu tradiciju prenosi i na generacije Brnovića koje će dospijevati.

TEKST: LEKA DEDIVANOVIĆ
FOTO: JOVAN RADULOVIĆ / PRIVATNA ARHIVA